logo

Stojan Nenadović

 

stojannenadovic

Stojan Nenadović (09.10.1942. – 21.05.2011.), penzioner iz Sremske Mitrovice, kako se skromno volio predstavljati, je prvi čovjek koji je izmjerio kvantitetu jedne kvalitete. Kvalitetu koju je Nenadović u svom teoretskom postulatu kvantitativno predstavio nazvao je NEKREDITNI NOVAC.

Stojan Nenadović je itekako bio svjestan značaja svoje teorije unutar ekonomskih znanosti. Uvidio je zasigurno kako je nekreditni novac ona, od elita ukradena realna vrijednost koja jedina može bez ostataka riješiti financijske devijacije koje stvaraju ekonomske krize, inflacije, deflacije i recesije. Nenadovićev Nekreditni novac je nova društvena metodologija koja vrši reformu monetarnog sustava. Novac se više ne pojavljuje kao sredstvo vlasti, on više nema gospodara i ne stvara se više posudbom već se stavlja u opticaj nekreditno, na opću korist.

Stojan Nenadović je unutar procesa monetarne regulacije otkrio neizražen energetski potencijal par excellence.

  • Nekreditni novac ulazi u ekonomski sustav s troškom = 0.
  • Onoliko koliko je u cijenu proizvoda do sada bio uključen kredit i njegova kamata, toliko padaju i cijene proizvoda.
  • Onoliko koliko je nekreditnog novca stavljeno u opticaj, toliko se smanjuje i porezna presija.
  • Nekreditni novac je prvi kvantitativno mjerljiv izraz slobodne energije.
  • Društvene odnose oslobađa od robovanja piramidalnom principu.
  • Svjetla moralna nastojanja diže na razinu sistema.
  • Revolucionarne ideje diže na razinu održive društvene evolucije i nudi novi uzlet ljudske civilizacije.

O svom otkriću pisao je i Ronaldu Reaganu i  Miltonu Friedmanu.

Iz pisma Friedmanu

…Apsolutno je jasno da što je veći društveni višak korisnosti u datom društvu, bolji su uvjeti za rješavanje ekonomskih i društvenih problema. Prema ponuđenoj paradigmi, raspodjela “prema potrebama” izgleda ne samo kao etički princip nego baš kao ekonomski zakon, osnovni uvjet  za normalnu reprodukciju svake ekonomije i društva u kojima se legalno stvara društveni višak korisnosti.
Po mom mišljenju, teorija viška korisnosti je jedina odgovarajuća teorijska osnova za stvaranje novog, kako nacionalnog tako i svjetskog, ekonomskog poretka.

Iz pisma Reaganu

…Ja vidim moju teoriju kao teoretsku osnovu za Vašu ekonomsku politiku. Molim Vas, da li bi Vi pročitali moj rad i preporučili ga svojim ekspertima. Mogu li ja dobiti njihove adrese?

Objavljujemo dio Nenadovićevih razmišljanja na njegovom materinjem jeziku.
Za više posjetite njegovu stranicu

Matematički dokaz nekreditnog novca

Ako se saberu sve pojedinačne cene proizvoda koji se nude na prodaju pomnožene sa količinama tih proizvoda koji se nude na prodaju, dobije se ukupna ponuda roba u društvu koja odgovara ukupnoj proizodnji društva. Ta ukupna ponuda u društvu se može označiti kao PQ. P je nepromenjen nivo cena. Znači bez inflacije. Q je količina proizvoda. Znači proizvodnja.

Ako se saberu sve pojedinačne novčanice koje se ulažu na kupovinu roba pomnožene sa brojem obrta (prelazaka iz ruke u ruku) tih novčanica koje se ulažu za kupovinu tih roba, dobije se ukupna tražnja u društvu, koja odgovara ukupnoj potrošnji društva, koja se označava kao MV. M je količina novca u opticaju. V je brzina opticaja novca. Jednakost ponude i tražnje, označava se kao: PQ = MV. To takođe znači da su jednake proizvodnja i potrošnja u tom društvu.

Ako su ponuda i tražnja, odnosno proizvodnja i potrošnja, stalno jednake to znači da se stalno obnavlja prosta reprodukcija društva. Nivo racionalnosti u takvom društvu je stalno na istom nivou. Društvo je statično. Ono stagnira.

Ako u društvu raste ekonomska racionalnost, a nivo cena (P) ostaje isti, količina proizvoda (Q) i brzina opticaja novca (V) se menjaju kao nezavisno promenjljive veličine, a količina novca u opticaju (M) menja se kao zavisno promenjljiva veličina, od promena Q i V.

To se matematički može izraziti kao:

PQ = MV

P (Q + dQ) = (M + dM)(V + dV)

PQ + PdQ = MV + MdV + dMV + dMdV

PdQ – MdV = dM (V + dV)

dM = (PdQ – MdV)/(V + dV)

dM = promena količine novca ;

PdQ = promena (porast) proizodnje, uz nepromenjen nivo cena (P) ;

-MdV = količina robe koja se nije mogla prodati zbog usporenja opticaja novca (-dV) ;

V + dV = promenjena brzina opticaja novca. Po pravilu, usporena (-dV) ;

Ako se brzina opticaja novca ne menja (dV = 0), dM = PdQ/V ;

Ako su ponuda i tražnja jednake, nikakav dodatni novac nije potreban. k = 0.

k = koeficijent porasta količine novca u opticaju.

k = (ponuda – tražnja)/tražnja

Ponuda predstavlja novi društveni proizvod (PQ+PdQ) a tražnja je proizvod nove brzine opticaja novca i nepromenjene količine novca u opticaju (MV + MdV).

k = (PQ + PdQ) – (MV + MdV)/(MV + MdV)

kM = (PdQ – MdV)/(V + dV) = dM

Zbir troškova u društvu je društveni proizvod – profiti:

Zbir troškova = PQ + PdQ – PdQ/(V + dV)

Zbir dohodaka u društvu je društveni proizvod + potrošački višak:

Zbir dohodaka = PQ + PdQ + (-MdV)/(V + dV)

Zbir profita je: PdQ/(V + dV)

Zbir potrošačkih viškova je: -MdV(V + dV)

Zbir profita proizvođača i zbir potrošačkih viškova potrošača sačinjava nekreditni novac kao poklon u nekom društvu.

Zbir dohodaka u nekom društvu je veći od zbira troškova toga društva, za iznos nekreditnog novca koji se deli kao potrošački višak i kao proizvođački višak (profit) u nekom društvu. Društveni proizvod kao zbir tržišnih cena, je srednja veličina koja deli nekreditni novac na dobit porošača i dobit proizvođača (profit). To je sve što treba znati o novcu da bi se razvijali bez inflacije i krize. A onda će biti veći i proizvodnja i zaposlenost.

k je koeficijent (stopa) po kojoj treba da se uvećava količina novca u opticaju (kM = dM).

k = k1+ k2

k1 je koeficijent po kojem se uvećava proizvodnja ; k2 je koeficijent po kojem raste neprodata proizvodnja, zbog usporenja brzine opticaja novca ;

MA je količina novca u opticaju u vremenu A.

MB je količina novca u opticaju u vemenu B.

je proizvodnja u vremenu A. (PQ)B je proizvodnja u vremenu B.

VA je brzina opticaja novca u vremenu A.

VB je brzina opticaja novca u vremenu B.

Ako pretpostavimo da je, dugoročno i globalno posmatrano, k = const., kontinuirano dolivanje nekreditnog novca u opticaj teče prema diferencijalnoj jednačini organskog rasta:

dM/dt = kM ; (t = vreme), čije opšte rešenje glasi:

MB = MA ekt ; nekreditni novac u opticaju (MB), tokom vremena (t) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k), raste kao početni kapital (MA) koji se neprekidno ukamaćuje. To je sve što treba znati o novcu.

Društveni računi i nekreditni novac

Ako smo uveli nekreditni novac, moramo uvesti i novi sistem društvenih računa.

Najvažnije nam je da znamo koliki je GDP (gross domestic product), društveni proizvod kao zbir tržišnih cena.

Zatim moramo znati koliki su troškovi za proizvodnju tog GDP. Troškovi za proizvodnju tog GDP, mogu biti jednaki vrednosti prošlogodišnjeg GDP (GDPex).

(GDP/GDPex)GDP = dohodak

Dohodak – trošak = nekreditni novac

P = cene ; C = troškovi ; I = dohodak ;

(P/C)P = I ; I – C = nekreditni novac

Ako znamo koliko nam treba nekreditnog novca, onda znamo sve što nam je potrebno, da znamo da ne bi imali ni inflaciju, ni deflaciju, ni ekonomsku krizu.

Ukupni dohodak predstavlja dohodak koji je zarađen iz troškova i dohodak koji je dobijen kao poklon iz nekreditnog novca. Dohodak zarađen iz troškova potreban je za nadoknadu utrošenih troškova, a dohodak koji se dobija kao poklon iz nekreditnog novca, služi proizvođačima kao profit iz koga se finansira povećanje proizvodnje a potrošačima služi za zadovoljavanje potreba, na primer, za penzije, za dečije dodatke, za socijalna davanja, ili za prosvetu, zdravstvo, itd.

Administracija i policija će još dugo biti finansirani porezima koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema.

Ako društvo nije toliko bogato da ima dovoljno nekreditnog novca, ono mora neophodne društvene potrebe, nadoknađivati porezima. Koloko se društvo više razvija, smanjuje se potreba za porezima, jer se društvo sve više finansira iz nekreditnog novca.

Johan Fridrih Tinen (1783 – 1850) tražio je prirodnu najamninu radnika i utvrdio da je ona jednaka kvadratnom korenu iz proizvoda (umnoška) troškova egzistencije radnika i vrednosti proizvoda koje radnik stvara. Troškovi egzistencije radnika su prosto troškovi (C) a proizvod koji radnik stvara je prosto korisnost, prihod ili dohodak (I), a najamnina je prosto cena (P). Tinenova formula za najamninu je formula koja važi za svaku cenu uopšte (pojedinačnu, lokalnu, nacionalnu i svetsku).

Iz te formule ja sam izveo formulu: (P/C)P = I.

Tako vidimo da u svakoj robi postoje tri različite dimenzije vrednosti: trošak, cena i korisnost. Korisnost je prihod ili dohodak koji nastaje korišćenjem robe, tj. potrošnjom.

Tinen je smatrao svoje otkriće toliko značajnim i bio je toliko ponosan na njega da je dao da se ukleše na njegovom nadgrobnom spomeniku.

Bio je u pravu, ali njegovi savremenici nisu shvatali značaj njegovog otkrića. Marks je mislio da radnik stvara neki višak rada, koji kapitalista oduzima od njega i tako ga eksploatiše i pokrenuo je radnike na klasnu borbu i revoluciju. Marks je znao da postoji upotrebna vrednost, koja je korisnost, ali je mislio da je ona kvalitet koji se ne može meriti. Marks je video da se robe razmenjuju po nekoj vrednosti i našao je da je ta veličina rad sadržana u robi.

Tako je Marks tri dimenzije vrednosti robe sveo na jednu jedinu – rad koji je samo deo troškova. Upotrebna vrednost, tj. korisnost, tržišna cena i trošak svedeni su na jednu veličinu.

Najveći buržoaski ekonomista, Alfred Maršal našao je u vrednosti robe tri cene: cenu ponude (trošak), cenu tražnje (korisnost) i tržišnu cenu, ali je mislio da su u stanju ravnoteže, sve tri cene jednake. Tako su i buržoaski ekonomisti i marksisti u vrednosti robe videli samo jednu jedinu dimenziju i na njoj zasnovali društvene račune, koji više ne vrede.

Milton Fridman je rekao da je osnovna greška u mom rezonovanju, nesposobnost da shvatim „da je profit takođe trošak“. To znači da se ništa nije promenilo od vremena Marksa.

Ali profit nije deo troška. Trošak je manji od korisnosti, a cena deli višak korisnosti (iznad troškova), na potrošački višak ili dobit potrošača, koji ostaje kupcu (potrošaču) i profit proizvođača koji dobije prodavac kao proizvođač.

Ne postoji zakon vrednosti koji razmenjuje robe jednake vrednosti, nego se robe razmenjuju tako da se daje manje da bi se dobilo više, pa svi dobijaju u razmeni, i kupci i prodavci.

Dva su uslova potrebna da se realizuje takva razmena u kojoj svi dobijaju: nekreditni novac i stabilan nivo cena. Iz takve razmene pojavljuju se tri društvena računa: troškovi, tržišne cene i dohodak. To su tri različita društvena računa. Računi koji su potrebni za srećniju budućnost čovečanstva.

Nekreditni novac kao poklon

Nekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac kao poklon ulazi u opticaj bez troška i meri realne troškove i cene.

Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug koji se mora vratiti i zato se nalazi u troškovima i cenama koji se dodaju na realne troškove i cene i zajedno sa njima čini nominalne troškove i cene. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug.

Koliko se emituje kreditnog novca toliko se emituje duga i zato se za njega može kupiti samo dug, odnosno prodati samo dug, a realni trošak i cena se ne mogu ni prodati ni kupiti. Prodaje se i kupuje samo nominalni proizvod a realni proizvod ne može biti ni kupljen ni prodat. Kad sav kredit uđe u opticaj, on se neko vreme ponaša kao poklon , dok ne počne otplata kredita i na kraju nestaje iz opticaja u trenutku otplate kredita. Dakle, novac se povlači iz opticaja kada se vraća kredit. Povlačenje novca iz opticaja ograničava proizvodnju i pojavljuje se kao zakonita ekonomska kriza. Ne sme bti povlačenja novca iz opticaja. Ako se novac kao poklon povuče iz opticaja, mora odmah biti zamenjen novim poklonom.

Da bi deo namenjen otplati duga bio što manji, određuje se što je moguće duži rok otplate. Ako je brzina opticaja novca u toku jedne godine jednaka 10, i ako je dužina roka otplate kredita 10 godina, za dest godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 50 puta emitovanog kredita i isto toliko troškova pojaviće se u cenama. Ako je ista količina novca emitovana kao poklon (koji se ne vraća), za deset godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 100 puta emitovanog novca, dakle dva puta više društvenog proizvoda, a i dalje se poklonjeni novac obrće i proizvodi novi društveni proizvod, i dalje nema troškova tog novca u cenama, i dalje nema inflacije.

Pošto se zbog razvoja društva povećava potreba za većom količinom novca u opticaju, to se svake godine dodaje po nekoliko procenata novca kao poklona (onoliko procenata kolike su potrebe razvoja društva) i tako se osigurava stabilan razvoj, bez mogućnosti da se pojave krize. Takođe, celo vreme nema inflacije, pa su cene stabilne i stabilna je vrednost novca. Novac kao poklon pojavljuje se zato kao realan novac.

Pored rasta kredita koji se otplaćuje a ustvari nije uopšte potreban, u nepotrebnim troškovima nalaze se i kamate i nepotrebni porezi (jer ih sada zamenjuje novac kao poklon), što sve uvećava nominalne cene i nominalni društveni proizvod.

Nominalni proizvod je mnogo veći od proizvoda koji se može kupiti (ili prodati) sa količinom novca sa kojom se raspolaže. Zato je potrebna nova količina novca, koji je opet kredit, pa opet nije dovoljan i tako u beskraj, što stvara beskrajnu inflaciju. Novac se stalno obezvređuje a realan novac mora da ima stalnu vrednost. Stalnu vrednost ima samo nekreditni novac koji ulazi u opticaj kao poklon. Novac dobijen kao poklon nema troškove koje treba dodati na realne troškove i realne cene. Oni ostaju takvi kakvi jesu i prodaju se po svojoj realnoj vrednosti (ceni).

Država može da poklanja penzije penzionerima i daje dečije dodatke i druga socijalna davanja. Ako je razvijenija može da plaća prosvetu i zdravstvo ili da ulaže u infrastrukturu. Ako je nerazvijena, može da ulaže u povećanje proizvodnje. Najbolje je da se polovina novca ulaže u povećanje proizvodnje a polovina novca u povećanje potrošnje.

Kako se ljudsko društvo razvija, tako raste proizvodnja pa je potrebno sve više novca u opticaju. Ali, kao raste proizvodnja tako raste i dohodak. Ljudi postaju bogatiji pa menjaju strukturu potrošnje, luksuziraju, a to vodi usporenju brzine opticaja novca i smanjenju tražnje. Novac kao da nestaje, pa je potreban novac koji bi nadoknadio nedostatak novca, koji je nestao zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje.

Otprilike, koliki je porast proizvodnje, treba dva puta toliko više novca. Ako je porast proizvodnje 5%, porast količine novca u opticaju treba da je 10%. Za povećanu proizvodnju treba 5% novca, a 5% novca treba da kupi proizvodnju koja se ne bi mogla prodati zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje. Sva proizvodnja biće prodata po nepromenjenim cenama. Neće ostati neprodatih proizvoda.

U cenama neće biti troškova koji se odnose na vraćanje kredita, kamate i neke poreze. Cene će biti manje za potrošače (kupce). Njima će ostati nepotrošen novac, kao njhova dobit, odnosno potrošački višak. Proizvođači (prodavci) će prodati po ceni koja će biti znatno viša od uloženog troška. Ostvariće profit, koji će biti mnogo veći od profita koji danas ostvaruju.

Potrošači će moći da štede iz potrošačke dobiti a proizvođači iz profita, ako neće da ulažu u povećanje proizvodnje. Od banaka će dobiti kamatu za uloženu štednju. Ko je zainteresovan za kredit, moći će da dobije kredit i da plati kamatu za dobijeni kredit. Ali i ušteđeni novac i dobijeni kredit potiču od novca koji je u opticaj ušao kao poklon.

Novac kao poklon može da daje samo najviša vlast u nekoj državi. Banke mogu da čuvaju štednju koju im neko poveri na čuvanje i mogu da daju kredite samo iz tako prikupljene štednje. Ako tako rade, nikad ne mogu doći u krizu u kakvoj se sada nalaze, a ni niko drugi ne može doći u krizu.

Postoje non-performing loans. To su najlošiji krediti koji su nenaplativi. Oni se ne vraćaju nego se otpisuju i brišu iz evidencije. Ali time se takvi krediti pretvaraju u nekreditni novac odnosno poklon. Dok se razvijala Kina je davala po 50% takvih kredita od ukupne količine kredita. Argentina koja je bila u najvećoj dužničkoj krizi, posle bankrota davala je preko 50% takvih kredita. Poljska je jedina zemlja u Evropi, koja nije pogođena ekonomskom krizom. Ali Poljska ima 18% takvih kredita. Da li su ove zemlje loše poslovake, kako se o njima misli u SAD, ili su namerno (da prevare SAD), ili slučajno (naterane nuždom), otpisivale kredite i pretvarale ih u poklon, tek bilo kako bilo, tajna uspeha ovih zemalja leži u tome što su poklanjale novac svom narodu. Druge zemlje treba samo da slede primer ovih zemalja.

Mnogi koji uviđaju štetan, i čak zločinački karakter postojećeg sistema kreditnog novca, daju predloge za reformu postojećeg sistema, ali smatraju korisnim postojanje kredita. Postoje političke partije i pokreti koji zastupaju projekat socijalnog kredita. Postoje predlozi digitalnog novca i čak predlozi u kojima čovek sam sebi izdaje kredit (self-issued credit). Ali ni najbolji krediti ne mogu zameniti nekreditni novac koji u opticaj ulazi kao poklon. Novac ne sme da uđe u opticaj kao kredit. Nekreditni novac se ne stvara pozajmljivanjem. Nekreditni novac se stvara samo poklanjanjem.